Rasta i more

….rasta se smija ka lud, nije marija šta mu se krena urizala u prst, šta mu je krv kapala u smaragdno more. Bol nije ćutija, samo ushit, samo neizvjesnost dok sabljarka ne propara površinu…..

abljarke su velike nosate ribe. Znaju bit jako opasne kad se izvlače na brod. Moj domaćin i ja nismo imali fancy gliser sa sto štapa. Neku veliku moćnu jurilicu već običan drveni kaić i jednostavnu krenu sa udicom koju smo držali u rukama. Ni blinker, ni štap, ni skupe makinje. Brodica nam je imala jedan jarbol i jidro i sve je bilo u stilu “starac i more”.
Sam ribolov je bija čaroban. U prekrasnoj laguni prozirnog mora udaljeni od tropskog rajskog škoja (otoka). domaćin je bija vječno nasmijani rasta. Jidrili smo i panulavali satima prije nego je išta zagrizlo. To vrime nam nije bilo dosadno, jer smo bezbrižno ćakulali (razgovarali) dok nas je sunce gladilo. Veliki ZION je to bija!

U jednom momentu dok se rasta glasno smija nekoj mojoj izbačenoj ludosti, njegov mamac je nešto zagrizlo i povuklo. Mola (spustija) san jidro, a on se počeja borit sa beštijon (zvijeri). ”Sabljarka”, povika je sritan i nakeljija mi se ustima punih žutih kvadrata. Borba je bila duga i mukotrpna i na koncu smo ostali bez ribetine! Mučili smo se sa ribetinon više od par sati, kad se prvi put bacila kroz površinu, kad smo se uvjerili da se radi o sabljarci nasmijali smo se od srca.
To su ritki trenutci mog srčanog smijanja u životu. Lip je to osjećaj, triba bi više to radit. Bolilo nas je sve, ribetina nas je odvukla u pizdu materinu i nazad. Kad se potpuno približila brodu krena je pukla i beštija (zvijer) se oslobodila. Olakšanje pa opet smijanje.
Nismo bili ni ljuti ni razočarani. Zanimljivo da smo obojica imali filozofiju kako tako Jah oće. Tili smo je jist par dana, al ovako nećemo. Fala bogu ima voća po šumi, a riba će živit još u ovom lipom plavom oceanu. U Zionu nema mista ljutnji ili razočaranju.

Umorni smo sili u toplu vodu u dnu kaića, smijali se ka ludi i tresli glavama. Potapša san ga po ramenu, kad hop moja krena se zategla. Skočija san ka zec, zgrabija krenu koja mi se urizala u prst. Domaćin se smija i navija. govorija mi je šta da radin. Bilo je na udici nešto veliko osjetija san. Izgledalo mi je da se natižen sa grbavin kiton. Vuklo je kaić ka sumanuto. Valovi su nas prskali, al se nismo pristajali kreveljit ka tice rugalice. Satrala me ribetina, domaćin mi je pomaga dok na kraju nismo dovukli ribu na bandu.
Iscrpljena od dvosatne borbe riba se okrenila na bok šoto (ispod) površine i pokazala šta je. Nismo je mogli zgrabit u špurtilu (mrižica na štapu sa kojom se pripomogne da ulovljena riba ne pobigne ) jer je bila veća i od špurtile i moga domaćina.
Povika je: ”SABADO”. Vrsta ogromne ružne ribetine, ali u ovom momentu najlipše na svitu, ma šta… miss svita u ribljem natjecanju. Opet borba za uvuć ovo čudovište u brodicu. Uspili smo, svi troje smo legli po pajolama (drvene ploče po dnu broda) izmrcvareni, ali sritni (bar nas dva).
Domaćin je prikratija muke ribi i reka: ”Ova riba je stara. jako stara”. Krv izmišana sa morskon vodon nam je ušla u već mokre guzice. Gleda san svoje nagrizane prste i zadovoljan se nasmija.

Otvorili jidro i uputili se prema selu, jer vitra je još uvik bilo! Onoga čega nije bilo je mazilo dušu i dozvoljavalo da nam ništa ne narušava sklad sa majkom prirodom. Bučni, smrdljivi motor nije postoja kod mog crnog prijatelja.
Kako sam kaže: ” To sranje iz Babilona ne triban, dok god iman prirodu na svojoj strani”. Jah je bija milostiv. vitar je puva i punija jidro. Na krmi san sidija i jednon rukon drža argolu (upravljač), a drugon konop od jidra. Domaćin je čistija ribetinu i škrge i utrobu baca priko bande (strane) u more.
Kaže da nahrani druge ribe i morska stvorenja. Bija je krvav do laktova, al prizor je bija nekako super lip zbog cile atmosfere i energije ovoga veličanstvenog dana. Uživa san u vitru po mojoj ćelavoj glavurdini i suncu. Sklopija san oči ka neka velika maca koja prede dok je neko mazi. Zvuk valova i vitra je mazija dušu, ko da su sirene pivale.

Kad smo došli do sela zadovoljni smo podigli beštiju da je judi vide. Veselili su se svi, a posebno gologuza dičurlija. Oprostili smo se od ulova i ušli u plićak sprat sa sebe krv i ljuske.
Navečer smo svi sidili uz vatru isprid jedne ribarske kolibe. Dona Lorena je skuvala raskomadanu ribu u velikoj lončini. Cilo je selo jilo i opet nismo mogli sve pojist. Osladili su se i pasi i lešinari. Okus ribe i nije bija prekvalitetan ako je usporedin sa našin bokunima (komadima). Bila je nekako stupasta, međutim puni trbusi svih u selu je bija prekrasan prizor.
Verdura (povrće) iz juve (juhe) mi se najviše sviđala, pogotovo skuvana zelena banana koju su zvali platano. Sit, sritan i spokojan san gleda zadovoljno pleme isprid sebe. Ništa mi nije nedostajalo u ovom momentu. ZION je bija sladak, čaroban i zarazan.
Dok san leža u svom hamoku između dvi kokosove palme razmišlja san o svemu doživljenom tog dana. Kako su ovi ljudi slični starim Dalmatincima. Težacima i ribarima koji su prepoznatljivi po svojim đirevima (nema prijevod), dišpetu (inatu), korađu (hrabrosti), temperamentu, besidi (jeziku, govoru), jubavi za more, maslini, lozi i kamenu.
Nije mi nedostajala mati Dalmacija, ali san se pita koliko će još dugo ostat takva kakvu je volin svim srcen. Koliko dugo će odolijevat utjecajima sa svih strana. O Dalmacijo mati moja, ostani ponosna ka Omiška stina i neka te tri lava sa bandire štite zavik.