Svrab opet, moram se počešati, ne smijem. Želudac mi se zalipija za škinu (kralježnice). U leđima bolna napetost, vrat mi krcka na svaki pomak. Noge utrnjene, natečene i krvave Četvrti dan bez hrane. Buljim u zgužvanu kožu na stopalima. Izgledaju ka noge mrtvaca koji je dugo bija u vodi. Stružem skoreno blato sa čekinjaste brade. […]
Svrab opet, moram se počešati, ne smijem. Želudac mi se zalipija za škinu (kralježnice). U leđima bolna napetost, vrat mi krcka na svaki pomak. Noge utrnjene, natečene i krvave
Četvrti dan bez hrane. Buljim u zgužvanu kožu na stopalima. Izgledaju ka noge mrtvaca koji je dugo bija u vodi. Stružem skoreno blato sa čekinjaste brade. Mokar, krvav i umoran. Hamock je dignut od poda tek koji metar. Nisan ga ima snage obisit na neko više misto. Prekriven sa inficiranim ubodima tisuće insekata. Svrab me uništava, a znam da se ne smijem počešati . Stvorim li otvorene rane gotov sam.
Krov od hamocka još uvik odoljeva neumornoj kišurini koja danima ne staje. Svrab opet, moram se počešati, ne smijem. Želudac mi se zalipija za škinu (kralježnicu). U leđima bolna napetost, vrat mi krcka na svaki pomak. Noge utrnjene, natečene i krvave. Bezbroj crvenih točkica iz kojih urliče svrab. Posvrbim li se neću se izvući iz ove šume.
Vrat iziritiran i žaran. U grlu krvava pljuvačka, usmrđena mješavina šporke (nečiste) zemljane vode, lišća, krvi i ustajalosti. Povraća mi se, al u trbuhu nemam ništa. Od položaja u hammocku san potpuno sjeban. Zgužvan i krut ka odavno iskapljena limenka.
Misli mi se roje u glavi: “Bađune ovaj put si gotov!”
Gledan u mrižu protiv komaraca, crni se od zujećih krvopija sa druge strane stjenke. Tiskaju se uporno tražeći barem malu poru kroz koju bi se mogli uvući u hamock i proždrat me živog. Ispit do zadnje kapi. Prokleti bili do zadnjeg na planeti. Ne postoji mi mrži stvor od komarca.
Ponovo svrab, konstantan i nepodnošljiv. Slabi me, lomi i popuštam. Divljački se češem. Olakšanje traje jednu jebenu sekundu. Derem se iz sveg glasa, proklinjem dan kad san uša u ovaj zeleni pakao. Otvaram hamock, roj krvopija se lipi na mene. Na rubu ludila trošim posljednju energiju i dajem se u trk.
Mahnit na granici gubljenja razuma skačem u mutnu vodurinu jednog od rukavaca Amazone. U zraku mi padne na pamet da san jučer vidija crnog kajmana od pet metara u ovoj vodi. Boli me kurac, neka me pojide. Bar će mi prikratit muke. Zaronija san, otvorit oči nema smisla, u ovoj vodi su svi slipi.
Komarci me više ne grizu, al mi koža iritirano pulsira. Pirane mi padaju na pamet. Privuć će ih krv. Neće, kupan se svaki dan sa njima. Nisan bija krvav, bolje da izrađen. Izranjan, gamad mi se lipi za facu. Brada me štiti donekle, ali nedovoljno. Izlazim u blato. Ne znam ni sam kako. Prekrivan se debelim slojem tog smrada punog mrava crviju i svakojakih plazećih stvorenja. Ostajem vanka.
Kiša lije, pokušava me sprat. Podvlačin se ispod širokih listova. Ovo će biti duga noć. Otvaran širom usta, pijem prokletinju koja me mokri danima. Drhtim, ne znam jesu li živci ili hipotermija.
Iskontroliraj se lave, sve je u čeličnoj volji. Siti se svega. Ti ne odustaješ olako.
Zagrizen si donju usnu sa neopranim zubima. Zaboli me i kaže da san još živ. Uzvera san se na stablo. Osta na grani ka jaguar.
Neka me spere, odi visoko ne lete krvopije. Svrab opet, ko ga jebe neću se pogratat pa makar crka . Ričem ka beštija, smijen se svemu.
Kad će taj težak dan?