Nije bilo teorije da pivci žive u ovoj džungli – al’ ja ga čujem!

Jebeni pivac

Nakon podužeg razmišljanja odlučnija san se napisat ovaj post. Možda će te nakon njega jednostavno zaključiti da san prolupa, ali nema veze.
Prije mog posljednjeg puta kroz džunglu otišla san u jedan mini restoran u nekom selu u brdima Kolumbije. Sija san za grubi drveni stol i naručija gallina criolla šta bi značilo domaću kokoš. U ovom slučaju se radilo o pivcu (pijetao) jer je to specijalitet ovog kraja. Nakon po ure, masnih brkova san zadovoljan buljia u udaljenu džunglu i konta kako je dobro šta san se kvalitetno naija jer sljedećih dana samo voće i voda.

U tom trenutku došeta prekrasan pivac isprid mene. Veliki mužjak raskošna perja, gleda je u mene ka nikoja beštija prije u mom životu. Nekako se ponaša šamanski. Neznan zašto, al automatski san dobija grižnju savjesti šta san maloprije slasno ponjopa može bit njegovog brata. Ulovila me neka luda empatija, a pivac nije skida pogled sa mene. Pomislin: “Ko te jebe kokošo, da je obratno poija bi ti i mene, uostalom vidija san sto puta kako kokoše jidu ostatke od pofrigane svoje vrste, kanibale jedan molaj (pusti) me na miru!” U tom trenutku pivac zakukuriče i odšteta dalje i počme se ponašat ka normalan pivac. Prene me ka ladna triska po smrznutom obrazu negdi u rano jutro na zimskom Velebitu.
Odem dalje na svoj put u svoju pustolovinu. Odhodam kilometre i legnem u šator. Spavanje u srcu prašume, nigdi nikoga u blizini. U nekom polusnu začujem kukurikanje. Probudim se i zaključim da je bija san. Sljedeće jutro čujen lavež pasa, zaključin da nisan toliko daleko od sela i da je neki seljak sa psima možda u okolici. Nikad nikog nisan vidija. Misterija.

U sljedećih nekoliko dana san hoda kroz djevičanske divljine, samo san jedan put izbija na nekakvu cestu. Nešto san falija u orijentaciji, priša priko nje i nesta u gustišu. Tokom tih dana san desetak puta jasno, budan čuja kukurikanje negdi u blizini. Nekad usrid noći, nekad u rano jutro, a nekad usrid bilog dana.
Svašta san pomišlja.
Da san lud, da mi se pričinja, da je pivac šaman koji mi nešto poručuje, da ovo, da ono! Nije bilo nikakve teorije da pivci žive u ovoj džungli. Odlučija san to zanemarit i ne razmišljat previše o tome. Budući da san se tokom puta snima za stavit video na you tube u jednom pregledavanju snimke san skužija da kukurikanje nije u mojoj glavi već da san ga uspija i snimit. Ej, lokacija tog snimka je bogu iza nogu, duboko u prašumi i nema teorije da pivci tu žive. Osta san paf, objašnjenja nije bilo i nema ga ni sada.

Uglavnom kad san se vratija u neko drugo selo iza prašume iša san snimit papaju i zakukuriče ponovo, prenem se ponovo ka ošamaren, ali odma dođen sebi i kažen: “Budaletino u selu si, odi je to normalno.” Zakrulilo mi u želudcu, pomislin na dobar obrok budući da san slabo ija danima, pogledan u jedan sličan restoran i kažen sebi: “Slušaj signale Bađune, ostani na mangu i suvin bananama! Zaboravi na ukusno meso žilavog pivca!”