Oslobođenje

….napiti se vode iz ruke, rukama jesti, obrisati guzicu listom ili je oprat u potoku, biti gol i bos, gledati misec i slušati kišu…..

NE ŽELIN BITI ROB

Napokon. Napokon san odbacija okove sa svojih ruku i nogu. Grubo željezo koje mi se godinama urezivalo u kožu na zglobovima je napokon popustilo i završilo na prašnjavom podu. Odavno san se oslobodija tri ta okova, ali sada sam uspija odbacit i onaj najžilaviji komad kovanog lanca zakačen na grezu nanognicu. Bez tri san bija relativno slobodan, puno slobodniji nego drugi robovi, ali zbog žuljanja na svojoj nozi nisan moga živit potpunu slobodu. Sada mogu reći da san potpuno slobodan. Iman krila i zašto ne bi letija.

Moj život ima visoku cijenu za neke ljude. Dica, žena, pas, kuća, kučica za pasa, vrt itd kod mene ne dolazi u obzir. Biti slobodan i živit na taj način jednostavno nije moguće. Osuđen san na lutanje, na nevezivanje na disanje punim plućima. JAH me blagoslovija sa darovima, sa slobodnim duhom, sa etikom, sa prekrasnom ženom i zdravljem. Bazu iz Splita prebacujem u Bogotu za sada. Od tamo ću lutati dalje.

Oslobodija san se lažne sigurnosti posla. Biti ranger u Hrvatskoj ( rvackoj ) je jednostavno biti uhljeb. Da judi moji ja san bija jebeni uhljeb. Koliko god da san se trudija zaštititi majku prirodu to u rvackoj nije moguće. Pomirija san se sa tim. Nekultura, glupost, pohlepa, primitivizam ovoga naroda je neiskorjenjiva. Ovo je država di kukavice vladaju, di nikada za ekologiju i etiku čuli nisu. Zemlja di je važnija nogometna utakmica nego rasprodaja prirodnih resursa. Zemlja di ljiga kolo vodi. Naravno da ne želim biti dio toga. Volin svoju Dalmatinsku grudu, volin adriatik, volin maslinovo uje, soparnik i ribu. Volin buru, tramuntanu, jugo, maeštral i lebić. Volin svoje Dalmatsko pleme kojeg više nema. Nema ga jer ga je asimiliralo u ”Rvacko” društvo koje ne vidi dalje od žmula (čaše) vina i vinske mušice te masne brade od janjetine. Ostavljan sve to.

Možda zbog do sada pročitanog mislite da san ljut, isfrustriran ili razočaran pa zbog toga odlazim. Ne! Odlazim jer iman krila, velika orlovska koja traže letenje. Moj život u Splitu je organiziran. Iman svoj stančić, iman ( prije otkaza ) dobar posal, dosta slobodnog vrimena, dobre prijatelje, lipu ženu, zdravlje, hobije itd. Neman kredite, dugove i ništa slično. Ne fali mi ništa, ali ne želin imat onaj osječaj da se moran vratit sa puta. Taj osječaj je do sada uvik bija prisutan. Gušija me po ledenjacima, oceanima, pustinjama, savanama, prašumama, kišnim šumama, ma di san god prolazija. To je bija zadnji okov na mojoj koščatoj nozi. Mora san to odbacit.

Odi iman sve za preživljavanje, ali ja triban živit. Možete reći ”sinko ti tražiš kruva pored pogače”, daleko je to od istine, jer nije svima pogača pogača, a bome ni kruv kruv. Mene više veseli pokisnit u džungli nego izvalit se po mekanom krevetu u hotelu pet zvizdica, napit se vode uz slona nego najskupljeg šampanjca u luksuznom restoranu. Ništa mi ne triba od babilona, ništa mi ne triba od onoga šta nam društvo govori da nam triba. Ne triba mi ni žmul ( čaša ) jer mogu piti iz ruke. Davno je to jedan mudrac reka.

Naravno, bit ću povezan sa civilizacijom zbog žene svoje. Ne želim biti sebičan pa lutat prostranstvima dok ona bije bitku po babilonu. Ići će samnom, ali i ja ču njoj čuvat leđa po gradskim labirintima. Stvar je u tome šta san slobodan to raditi onoliko koliko mi bude dosta.

Neizvjesnost je čarobna. Šta me čeka neman pojma, niti ikada znam di ću kada se nađem u okolišu kojeg ne poznajem. Znam samo da ću putovat na mista di nema turista, da ću gazit za zvirima, životinjama i precima, da ću uživat u majci prirodi i sve dokumentirat i slati ljudima koji to ne mogu. Moja misija je jasna, pokazat koliko je priroda bitna i koliko joj štete nanosimo. Pokazat ljudima da nismo stvoreni da bi bili robovi sistema. Stvoreni smo biti slobodni, a SLOBODA nije samo fraza.