Amazona – mokar i sritan!

Nakon nekoliko sati sunce mi je taklo obraz. Topli dodir me podsjetija na vrući poljubac moje Čokolatite. Nisan tija gubit vrime.

Zid lišća, lijana, debla i puzavaca. U mutnoj kaljuži izlivenoj iz korita. Lije danima. Tumaran ka polumrtvac kroz taj život koji priti smrću. Ranac mi je ižulja leđa toliko da me slijetanje komarca na mokru uniformu boli ko da me bič ošinija. U očima mi kiša izmišana sa vrućim suzama koje nikako da kliznu niz blatnjave obraze.
Ne, ja ne plačem iako bi me sad to spasilo. Da se izjadam ispod nekog stabla sam sa bogom prirodom. Niko ne bi zna da san zaplaka, niko me nebi moga pogledat ko slabića! Zna bi ja, sa tim ne bi moga živit. Slane, tople i izmišane sa surovom kišom su ostale u očima. Ni gubica mi nije poprimila tužan naopak oblik već je držala dišpet (inat) u ravnoj liniji modrih usana.

Pogledavan poprskanu busolu (kompas) i zabeštiman (opisujem) sebi u bradu. Smrkavalo se, nigdi dobro misto za kamp. Večeras nema šanse za zapalit vatru. Mokrina, drhtanje, naborana stopala, žeđ i krvopije. Najeba san noćas!
Razapeja san hammock jedva metar od izlivene rike koja mi je revala probijajući se kroz vegetaciju. Mrak, buđenje duhova šume i životinja kojima je jedini cilj pojist, počučat, prožvakat i posrat ovo izmučeno tilo.
Uvuka san se u hammock. Mokar on mokar ja. Divota. U buncanju polusna san strepija od anakonde, jaguara i kajmana. San me tek u zoru svlada. Dugih 10 minuta. Probudilo me vedro nebo i par majmuna u krošnjama. Ispa san iz hamoka u gusto blato ka okot gnua iz crne vagine. Pljas, tilo mi je zaškripalo ka stari parket pod stopalima pijanog stopedesetkilaša. Uspravija san se, prekontrolira opremu i nastavija kako mi je busola naređivala.
Nakon nekoliko sati sunce mi je taklo obraz. Topli dodir me podsjetija na vrući poljubac moje Čokolatite. Nisan tija gubit vrime. Skinija san se gol i sve šta san ima raširija po granama nebili se bar malo prosušilo. Uzvera san se na visoku granu i gleda u vijugavu Amazonu kako bezbrižno klizi kroz džunglu. Komarci nisu ovako visoko letjeli al uvik je bilo nekog drugog zlotvora koji me griza i cucla.

Sunce je potrajalo, ali ništa se osušilo nije zbog ogromnog isparavanja. Navuka san na sebe ono najmanje mokro, isuka mačetu i ubra štap za ribolov. Komad krene i udicu. Nabija komad već usmrđenog mesa i ubacija u sjenu jednog stabla.
Ajde Amazono budi milostiva, ajde pirane spasite mi život! Proždrljiva neman je zagrizla a, pa druga, pa još nekoliko. Nebo se natmurilo ponovo. Moran napravit krov od lišća poviše onih grana šta se račvaju. Uspija san. Borba za vatru je trajala punih nekoliko sati iako san ima fajricu (upaljač) i kocku za potpalu. Komad voska san čuva za crne dane. Uspija san ponovo, kržljava vatrica se jedva održavala.

Koža pečene pirane je zamirisala i otpuhala mi misli u svetu Dalmaciju. Gradele i srdele koje dignu repicu od vatre i friškosti. Neman maslinovo uje al ova pirana je i ovako ukusna. Sumrak, kiša i rojevi komaraca. Jebe me se! Uvuć ću se u hamok iza mriže, ubit stotinjak tih šugavaca koji uđu samnom iza mriže i pokušat zaspat.
Ukusna pirana u trbuhu, popijena kišnica iz klizavog lista te zvuk žaba u uhu. Dovoljno da sritan nastavin borbu!