Smisao: Putujemo – kako i iz kojih motiva

…..ne, dragi moj, put je sloboda a ne natjecanje ili plan za zaradu…..

POLETI KAD TI NARASTU KRILA

Ponekad mi svi poletimo iako nam dragi bog nije da krila. Nemamo ih! Ni pernata, ni opnasta. Strojevi koje smo izmislili nam ih pribave. Ta umjetna krila nas odvedu u daleke krajeve do koji nastojimo doći. Hvala im na tome, iako bi se rado vratija u vrime kad se putovalo nogama I kopitima. Ka Marco Polo, prvi poznati Dalmatinac pustolov. Ta su vrimena daleko iza nas, oće li se vratiti ikada, najvjerojatnije oće, ali mi ih u ovin tilima nećemo doživit. Letit se može I maštom I mislima. Odlazit tamo negdi daleko.

Ovaj tekst pišem sa puta, skitalica mi je nesebično posudila svoje računalo da mogu istipkat ovo čudo od teksta.

Da se vratin na bit, letenje bez krila i sa krilima. Svake godine u isto vrime zasvrbe me leđa I kad se osvrnem ugledan krila koja mi uvik iznova narastu. Nekad su bile piture ka u rode, nekad smeđe ka u surog oral, nekad šarena poput onih u papige are, nekad crne ka u tukana, ali nikad crne ka u lešinara. Na putu san prema Južnoj Americi, Amazoni i Andama. Zbog toga ne samo da ćutin krila na leđima već i ona leptirska u trbuhu. Uvik je tako, bez obzira di iden, u koju zemlju, koji kontinent ili koje selo. Nije me briga vraćan li se ili dolazin po prvi put. Putovanje je putovanje i ono je razlog moje sriće, moje inspiracije, mog disanja punim plućima.

Moja krila ne zahtijevaju ekstra gorivo da bi me odvela u daljine. Ono sta sa svojim prstima, kandžama, kljovama, pivanjem, glasanjem, radom I talentima uspijen priskrbit to iskoristim. Nekako samo na taj način cijenim svoj let, dotaknute horizonte I gutljaje sa čistih vodopada. Ne bojin se pogledati lavu u zjenice dok san u njegovoj žutoj travuljini, morskom pasu u ralje dok san poviše njegovog koraljnog grebena. Ne bojin se postat njihovo jilo ako tako odluče, jer ja se i ne triban vratit da bi pokaziva di je ovaj rastafarijanac bija.

Mogu slobodno postat dobar zalogaj ili samo hrpa izmeta na prirodnom podu kojeg babilonac jos uvik nije kontaminira. Nekako se uvik vraćan, nekako me poštede i ja dođem sa hrpom priča I doživljaja koje sa velikon srićon podjelin onima koji vole poslušat riči iz daleka. Moje riči neću naplaćivat, za svoje riči ja neću tražiti gorivo da bi ponovo poletija prema dalekim horizontima.

Nije moj san vaš, nije moj gušt vaš, vi ste apsolutno neobavezni me poslusat, pogledat ili pomoći. Priko dvadeset lita ja letin bez ikakvih ambicija, bez ikakvih potraživanja, bez ikakvog natjecanja sa drugim ljudima koji lete.

Letenje nije natjecanje, letenje nije ni hvalisanje, njegova svrha je dijeljenje. Djeljenje onima kojima jos nisu izrasla krila, onima kojima možda nikad I neće zbog nesritnih okolnosti, onima koji su nažalost zarobljeni u krletkama. Upravo njima obožavan donit pera od tamo daleko. Pero po pero sa svojih krila da bi jednog dana i oni sami poletili. Meni ionako narastu svaku godinu, a kad prestanu rast opet ću bit sritan gledat kako drugi lete.

Za sebe neću reci da san nešto šta nisan, nije mi bitno oće li me drugi gledat ka orla, vrapca ili krilatog lava. Bitno mi je da kažu da iman prava krila, da su mi izrasla zbog hrane koju san sam posija, pokosija, uzgoija, osušija te pripremija. Svoje letove neću nazivat velikim ekspedicijama iako ne pratin turističke destinacije, iako na mojim letovima nema ljudi u blizini, ne čuje se klikanje bezbroj fotoaparata, smijanje razdraganih turista, ne vide se prizori koje gledaju milijuni očiju sa svih kontinenata. Na mojin letovima se čuju tice kako pivaju, sisavci kako ronzaju, vitar, voda i Mater priroda.

Na uobičajenim letovima stalno nailazin na mnoštvo putnika; niskih, visokih, debelih, mršavih, crnih, bilih, žutih, muških, ženskih… Svi oni lete, imaju svoje priče, manje ili više impresivne. Govorin o velikim ciframa I svaki put mi kaže kako moj poziv I nije nesto poseban. Pa to može svak, puno njih i sa većom lakoćom od mene samog. Ima bogatijih, siromašnijih, odvažnijih, radoznalijih, slabijih i jačih. Svi oni putuju, svi oni lete i odakle meni pravo da za sebe kažen da san poseban? Poseban zato sta putujen, pisen I fotografiran. Pari da san izumija toplu vodu, prefektum mobile ili univerzalni napitak kontra svih bolesti. Ne, ja samo putujen. Na svoj način, ali na kraju krajeva to nije ništa drugo nego put.

Eto, opet san u zraku, krila su mi raširena i ulovija san povoljne struje. Nose me prema Cokolatiti, opet cu bit misecima izvan Splita I Omiša. Radit ću prekrasne stvari na predivnim mistima. Neću to slat na miljun adresa, gurat ljudima pod nos, nazivat to Prašumskim snom ili nekako slično. Prikazivat to ka neku bombastičnu ekspediciju, podvig kojeg može samo malo ljudi napravit, ili samo ja. Odlučit ću po povratku oću li prepričavat to, jer ako bude judi koji će to želiti slušati, naravno da ću sa osmjehom podilit sve sa njima. Ako ne bude, opet ću sa osmjehom vrtit te uspomene uz vatru komina, valove Jadrana. Opet će biti dobro.

Iša san nedavno kroz kanjon Cetine i sasvim slučajno susrea jednog letača iako je tog trenutka u biti bija ronitelj. Prekrasno skroman, ogromnih krila i velikih letova iza sebe. Nešto prije njega upoznam letačicu koja isto tako ima krasna krila I zadivljujuće letove I jednaku skromnost. Prekjučer sidnem sa novin letačen u mom zivotu, slušan o njegovim letovima dok san jeo krvavi T-bone I pomislin kako ga krasi skromnost.

Ja dugo hodam po granici, da li da prestanem govoriti o svojim letovima jer ne želim gledati u šta se pritvara letenje. U natjecanje, prosenje, hvalisanje I hranjenje ega. Ovo troje koje san relativno nedavno upozna i još neki iz moje povisti mi kažu:

– Rasta ostani, radi šta radiš i dili svoja pera drugima.

Najradije bi nastavija letit bez iti jedne riči nakon leta, letit samo za svoju dušu, ali kad mi stigne poruka od nekog novog letača iz daleka, poruku koja glasi:

– Hvala ti za nadahnuće, onda svatin da trenutno putujen za svoju dušu i dušu drugih, a ne za novčiće, slavu i natjecanje.

Nastavit ću pisat, pričat i fotografirat. Krila su jaka fala bogu, a i nebeske struje su povoljne, kako za mene tako i za sve one koji žele poletit prema dalekim horizontima.