Lav

…kada se nađete oči u oči sa odraslim lavom u divljini, nezaštićeni u njegovom kraljevstvu, sve vas napusti. Ostanete sami, ogoljeni i svjesni kako ste uistinu maleni i beznačajni…..

Sa istoka je struja topal, suhi zrak. Žuta, visoka trava se povijala, igrala, plesala sa njegovim blagim naletima. Nebo je bilo plavo ka Jadran i nadvijalo se nad nekoliko crnih lešinara koji su se nadvijali nad nama koji smo se probijali kroz travu. Naoružani i oprezni smo se kretali kroz tu travuljinu koja je idealna za maskiranje onih na čijem smo tragu bili.
Tragač je bija nekoliko koraka isprid nas, ima je samo nož i plemensko koplje. Vitak, crn, odjeven u crvenu kariranu robu, duge tanke pletenice su mu se spuštale niz leđa. Na zglobovima nogu i ruku su mu bile nanizane narukvice žarkih boja. Puno njih. Oko vrata mnogobrojne ogrlice, a na ušnim resicama koje su bile ogromne i razvučene se tiskalo puno rećina (naušnice). Na obrazima dva okrugla ožiljka, bija je žigosan ka i sva dica iz njegovog plemena. Na donjoj vilici su mu bila izvađena dva srednja sjekutića šta je uz sve ovo do sada nabrojano jasno potvrđivalo iz kojeg je plemena.
Masai ratnik.
Boja njegove kože je bila plavičasto crna i sjajila se na jakom, savanskom suncu ocrtavajući duge tanke mišiće. Na njegovim rebrima sa desne strane su urizani debeli svjetliji ožiljci, nalik na potez kandži koje su mu strgale dijelove kože i mesa. Svako malo bi se spušta na zemlju, razmica travu i tražija tragove. Ozbiljnog lica, koncentriran sa spuštenim tankim obrvama.
Pratili smo ga tihi poput zmije, pognuti poput Zelenih beretki. Osvrtali smo se u svim smjerovima kao da smo specijalci duboko iza neprijateljskih linija. Naravno, okruživa nas je Tsavo, prostranstvo visokih trava i domovina zviri gustih griva.
Oh da, ovo je bila zemlja lavova.

Vratili smo se do auta, te nastavili kretanje kroz ”bush”. Vođa patrole koji se zva Mozes je odlučija tako jer mu se učinilo da se previše izlažemo opasnosti. Međutim nastavili smo kretanje u istom smjeru nadajući se da ćemo naletit na one koji su ostavili trag.
Tako je i bilo svega nekoliko minuta poslije. Ugledali smo lavlju obitelj kako se izležava na zemlji. Mužjak je bija odvojen od ženki i nekoliko mladunčadi. Terenac se zaustavija podalje od njih da ih ne uznemiravamo. Pita san Mozesa mogu li izaći iz auta da opalin dobru sliku. Pogleda me žutim očima i reka:
– Ni simba, hawana!’ (to je lav, nemoj!)
Bija san uporan toliko da su se njih dva namistili sa puškama spremni pucati ako se nađem u opasnosti. Reka san im da pucaju samo u zrak, ako me lavovi napadnu. Nikako u njih i u slučaju da me životno ugroze, nikako u njih. Pokuša san im objasnit da san ja taj koji je uljez i da ja to radim na vlastitu odgovornost. Ne bi si nikad oprostija da su ubili lava zbog moje krivnje.
Uzeja san fotografski aparat u ruke, proguta knedlu i uputija se prema mačkama.

Nikad sebe ne zovem fotografom niti sam fotograf. Međutim ne mogu reći da ne lovim dobru fotografiju ako mi se ukaže prilika. Ne volim se pouzdavat u ogromne tele objektive, fotografija mi ima veće značenje ako san se mora primaknit, prišuljat i tek onda kliknit. Znam da oni koji će gledat tu fotografiju jednog dana neće imat pojma kako san to odradija, ali mene iskreno to i nije briga. Bitno mi je da ja znam kako san nešto fotografira.
Nakon desetak metara sporog šuljanja san lipo ugleda lavove isprid sebe i pozicija je bila dobra za odradit fotografiranje. Pogleda san rangere u terencu i da im znak da je sve u redu. Slikava san neko vrime i onda spustija aparat i sta ih promatrat.
Izgledali su nevjerojatno pitomo i mazno. Ženka sa mladima me opuštena promatrala, jako izgledno je bilo da su bili usrid popodnevnog odmora. Imaju isti običaj ka i mi Dalmatinci, opalit pižolet (popodnevni odmor) nakon obida (ručka). Hmm nije nam na zastavi i grbu bez veze znak sa tri lavlje glave.
Mužjak je ima sklopljene oči i apsolutno nije marija na moju prisutnost. Punog trbuha i šoto (ispod) jakog sunca nije mu se dalo zamarat sa čudnim, blijedim, dvonožnim stvorom koji mu se prikrada. To mi je dalo ludu ideju i okuražilo (ohrabrilo) me da je pokušam ostvarit. Tija san se približit mužjaku i opalit sliku njegovih očiju. Hmm koja san ja budala.
Kreta san se jedan na sat, i promatra i najsitniju reakciju ovog uspavanog ubojice. I zaboravija san na ostatak obitelji sa strane, šta je bilo iznimno glupo. Njegovo veličanstvo je i dalje miroljubljivo kunjalo kao kakav plišani lav na kauču u dnevnom boravku. Vitar mu se igra sa ne pretjerano velikom grivom, oči sklopljene ka u kućne mace dok prede pod vašim prstima dok je mazite. Izgleda je ko da ga možete zagrlit i izljubit.
U jednom trenutku je otvorija oči i prominija izraz lica. Zurija je u mene i iz pogleda mu je isijavala čista divljina. Osta san ukopan, srce mi se uzlupalo ka bubnjevi u ljudožderskom plemenu prije večere. Osjetija san nevjerojatan poriv dati se u bijeg i pri tom skinuti olimpijski rekord na sto metara. Došlo mi je vrištat od panike, očajavat i urlat za pomoć.
Ništa od toga nisan napravija već osta potpuno miran i razmišlja šta sada.
Lav je pridiga glavu i pokaza tu mišićavu tjelesinu. Pomislija san kako netko ko spava osamnaest sati na dan može bit tako mišićav. Pizdarije mi se roje po glavi, a on me i dalje gleda. Pogled ubojice, pogled ljudoždera.

Napravim prvi korak unazad, spor ka san tropskog ljenivca. Troprstog. Vidim da nije reagira al nije se ni opustija. Pomislija san podignit fotoaparat i slikat ga, ali njemu bi doslovno tribalo nekoliko sekundi da dođe do mene i zarije mi očnjake u vrat. Odbacija san tu budalastu misao.
Napravim drugi, pa treći pa još nekoliko sporih koraka unazad. Još uvik me gleda pogledom kojeg nikad neću zaboraviti. Da san moga pustit maštu na volju sigurno bi vidija da se obliziva, ali nije tako bilo. Gubica mu je bila zatvorena, a hladno lice žutih, vatrenih očiju upereno u mene usranog od straha. U jednom trenutku se malko opustija, pogleda je u obitelj, skrenija je pogled sa mene.
Poprilično san se udaljija, na istu onu udaljenost di nije niti reagira u početku. Osvrnem se prema istoku i vidim da mi je ženka na udaljenosti svega nekoliko gnuova. Međutim ona me pogledala mirnim, reka bi čak i blaženim pogledom. Potpuno nezainteresirana za mene. Pogledam ponovo u njega i vidim da se vratija u onaj slatki mod. Opušten i mekan ka plišana igračka.

Kada san se dokopa terenca svatija san da san mokar koda je kiša padala. Fotoaparat je bija nakapan znojem koji mi se cidija sa face. Pogleda san u kolege i vidija da su i oni jako uznojeni po ćelavim glavama. Virujte mi da je ovo bija prvi i zadnji put da san vidija uznojenog Masaija. To su suvi ljudi koji gotovo i ne piju vodu.
Popeja san se u terenca i stali smo se smijat. Tapšali su me po kostima i govorili da san lud ka nilski konj. Osjetija san slatko olakšanje i naslonija se na zeleni lim iza svojih leđa. Od tog dana su me zvali Simba Muzungu i puno su o tome pričali. Bija san sritan šta san živ, ali i malko razočaran šta nisan uspija opalit onu fotografiju koju san zamislija.
Onda san se zavuka u svoje misli i osvijestija šta san napravija. Pa više vridi to iskustvo koje san proša nego bilo kakva idealna fotografija u mojoj glavi. Kažu Masaji da san hrabar ka lav, ja bi reka da san glup ka gnu ili lud ka bivol jer ne da san se bija usra u ciloj ovoj priči nego san se prisra. Opet sa druge strane, čovik da bi bija hrabar triba se bojat i sukobit.
Na kraju svega, bija san strašno bogat, multimiliarder , jer čitatelju moj bogatstvo se miri iskustvom.