Ecuador 2: Opet san to uradija!

Pljas!!! Tvrdi dlan po uznojenom vratu. Samo da san zgnječija tog krvopiju. Danima me sišu ka da san slatki nektar u dnu čaše koji klizi kroz slamku u nečije žvale. Zuje mi oko ušiju, bodu i cuclaju me. Sve me prokleto svrbi. Užas. Najgora stvar u ovom opasnom raju je upravo ta brojčano superiorna gamad.

Tjednima pljušti iz gotovo crnog neba. Rika koja je bila smaragdno zelena i pitka, pritvorila se u bučnu divljakušu boje karamela. Moran prići na drugu bandu (stranu), ali kako!? Plivanje je samoubojstvo. Za prigazit je prejaka, preduboka i prebrza. Široka je tako da nisan ima nijednu opciju. Vratija san se ispod cerade i sija na vlažno lišće na podu.

Otvorija san širon gubicu ispod zelenog mesnatog lista i pija kišu. Ovo je bila jedina pitka voda već danima. Vatru upalit u ovakvim uvjetima može samo Gandalf bili, a ja ne da nisan čarobnjak, ja nisam niti bijedni goblin. Prokuhavanje vode nije bilo moguće. Opet san otiša u srce Amazone. Ka da mi prvi put nije bilo dovoljno. Točno se sićan da san na izlasku iz nje reka nikad više, a već sljedećeg dana san se poželija vratit. Zašto? Neman pojma.

Evo sad opet patín, trpin glad, vlagu, krvopije i pothlađenost u zoru. No opet znam da će biti i Amazona 3.

Popeja san se u hamok zatvorija mrižu za komarce i pokuša zakunjat. Kiša je lupala po ceradi i utonija san u oprezan san. Negdi oko pola noći osjetim skok na konope sa kojima je hamok bija privezan za stablo. Pritajin se i smirin disanje te oslušnem oprezno. Mrkli mrak i nisan vidija prst prid nosom. Srce mi tutnji u bubnjičima, skuliran se.

To nešto nastavi kretanje po konopu. Sad san bija siguran da je neka beštija od nekih 5 kg na mom hamoku. Pipanjem tražim čeonu lampu i ninju (nož, moj najbolji prijatelj). Pa di su nestali ti rekviziti?

Napokon napipan lampu al noža nigdi. Otvorin komaricu i spustin se na lišće. Brzopleto, moga san nagazit na oja podrida, zajebana zmija otrovnica. Ima san više sriće nego pameti. Zgrabin mačetu i upalin lampadinu (lampu). Pogledan na stablo i na mistu di se račvaju dvi debele grane iz debla par očiju bljesne prema meni. Neznam zašto al Predator film mi padne na pamet.

Pomaknen malo kut svitla i svatin o čemu se radi. Olakšanje, spustin mačetu na pod i tek sada prikontroliran pod da vidin ima li zmija. Nema! Kompa na stablu je bija nosati rakun kojeg odi zovu Koati, ako se dobro sičan Nasua Nasua na latinskom. Zaželin mu laku noć i vratin se u hamok. Još neko vrime mi je hoda po kući pa se udaljia.

Mokrih dredova i utrnute guzice san zakunja malo. Sutra je novi dan, nova kiša i nova patnja. Čuj patnja, mora da san lud jer san presritan i ovoga puta u dubini Amazone.

Ko može to objasnit, zašto radin ovakve stvari? Možda, kada se vratin u civilizaciju i kada osjetin bilo ljudi u njoj ova divljina ipak nije toliko loša. Odi nema laži i licemjera. Zakon džungle je kristalno jasan, gnjida ne može zapovidat jaguaru.

To je ono šta mi se sviđa!