Dvi ure u jutro. Rano je za bilo šta. Pogotovo meni koji san dnevna tica. Izležen se iz kreveta, prođen rukon kroz kuštravu bradurinu i plesnen crnkinju po okrugloj guzici. Rastegnem se ka mačak, kosti propucketaju i odšetan do školjke. Kad se Čokolatoza spremila (usporeni film) onda smo izašli iz kuće na frišku ariju (zrak) velike […]

Dvi ure u jutro. Rano je za bilo šta. Pogotovo meni koji san dnevna tica. Izležen se iz kreveta, prođen rukon kroz kuštravu bradurinu i plesnen crnkinju po okrugloj guzici.

Rastegnem se ka mačak, kosti propucketaju i odšetan do školjke. Kad se Čokolatoza spremila (usporeni film) onda smo izašli iz kuće na frišku ariju (zrak) velike nadmorske visine. Hodali smo ubrzano jer smo kasnili zbog, šta mislite koga? Čokolatite koja uvik, ali uvik kasni! To stvarno ponekad zna toliko isfrustrirat da bi se najradije razveja. Ne samo od nje, nego od svake žene na planeti.

Prigazili smo nekoliko kilometara i sa desetak minuti zakašnjenja (ne volin to) smo se pojavili ispred organizatora. Nasmijana žena nije odavala previše znakove nervoze, više olakšanja šta smo se pojavili. Prostrilin Čokolatitu priko sanjive face, njoj nije bilo neugodno kad je navikla kasnit na sve živo, međutim meni je jer ne volin to. Kako Japanci kažu: “Ako ne možeš doći na vrime dođi ranije.” Ja se toga držim i virujen daa bi se svi tribali tako ponašat. Kašnjenje je jednostavno sebičnost i nepoštivanje onog drugog.

Papir sa našim fotografijama, službenik je stavija X uz naša imena i ukrcali smo se u bus prepun čudnoga svita. Ugodno smo se smistili i krenili van Bogote. Nakon sat i po smo došli na cilj. Makadamski put zadnjih po ure nas je odveja na vrh neke planine koja je bila uvijena u mrak i maglu.

Tili su da sidimo mirni i čekamo u busu dok netko ne dođe po nas. Moja nemirna i pustolovna narav to nije mogla prihvatit pa san priko sicaa od vozača izaša na njegova vrata jer su druga bila zatvorena. Udahnija san maglu ka Veliki Urloh iz mog fantasy romana. Godila mi je. Prošeta san kroz maglu ispod visokih stabala, ali nisan puno toga moga vidit, ipak lipše mi je bilo odi na friškoj ariji (zrak) nego u busu sa tridesetak sanjivih Kolumbijanaca.

Nakon desetak minuti dopilota pick up i iz njega izađe lik sa mikrofonom i slušalicama .

”Dobro jutro, Vedran?”

”Dobro jutro, je, ja san Vedran.”

Kako me lik odma skužija?

”Viking?”

”Je, tu sam za ulogu vikinga.”

Hm, ozbiljna organizacija nema šta. Ne samo da me odma skužija, nego zna i zašto san odi.

Nakon doručka počeli su pristizati i ostali ljudi iz busa, sa njima i Čokolatita. Ja san već bija na šminkanju. Obuklo me u krzno i kožu i stavilo umjetnu tetovaži na glavu. Izmrćilo mi ruke i jedno oko. Pogleda san se u ogledalo i stvarno san vidija nekog vikinškog kralja. Doduše nisan se puno razlikova od svog svakodnevnog izgleda, ali uz mrvu šminke izgleda san još vikinškije. Nešto ka Floki iz kultne serije Vikinzi. Dok san sidija isprid ogledala i dok su šminkerice dotjeravale zadnje detalje na mom licu čuja san vikanje izvan kamiona za šminku. Redatelj se dera:

”Di je Vedran, di je Vedran, je li doša Vedran?”

Ćokolatita koja je sidila isprid kamiona zamotana u deku mu je mirno odgovorila kako san na šminkanju i pokazala mu na mene.

Pogledali smo se a on je sa olakšanjem na licu prozborija: ”Jeli sve u redu?”

”Sve je u redu, uskoro sam gotov.”

”Odlično, čim završiš neka te dovedu na drugu stranu, imamo savršenu maglu i krećemo sa snimanjem. Tvoja scena je prva.”

Hmm, nisan ima pojma šta su mi namjenili, jer ja san otiša na casting za statiste vikinge. Čokolatita me prijavila i odvela, a onda san je ja nagovorija da i ona odradi casting jer produkcija nije tražila samo vikinge već svakakve neke druge ratnike i ratnice. Na kraju smo oboje dobili gažu. Ja ka viking, ona ka Amazonka. Kada san zgotovija šminku izaša san iz kamiona, a osoba zadužena za mene me je odvela na set. Redatelj me pogleda i reka: “Savršeno.”

”Vedran, ti si vikinški vođa, sada snimamo ovu scenu, želim da mi glumiš ovo i ovo? Hmm, ovo nije statiranje, ovo je uloga. Nema veze, odraditi ću ja to. Ne čini mi se uopće da glumim, jer ovaj lik u kojeg san prerušen je u biti ja iz nekih davnih dana.

Snimili smo scenu bez puno ponavljanja. Redatelj skroz zadovoljan. Nakon toga je sve išlo lako. Snimali smo cili dan, od mraka do mraka. Velika produkcija i ozbiljna ekipa. U jednoj pauzi san doša do producenta i porazgovara sa njima. Kako on kaže, redatelj je pregleda videe i slike sa kastinga i kad me vidija reka to je viking kojeg tražim. Ovome čoviku ponudite ulogu.

Naravno da mi ljudi sa kastinga nisu ništa rekli već me doveli prid gotov čin. Međutim sve je ispalo dobro, radi se o reklami a ne o filmu ili seriji. Ovo mi je druga reklama u kojoj glumin. Prva je bila jako davno za Sprite, di san glumija samog sebe. A ova je za Tigo, telekomunikacija po latinskoj americi i glumin vikinga. Da buden krajnje iskren svidilo mi se glumit vikinga, bilo mi je skroz lako i opušteno san to odradija.

Kasnije su me odvukli na neko dodatno nasnimavanje za neke njihove potrebe. Isprid zelenog platna, ko zna šta će staviti iza mene u postprodukciji. Vidit ćemo kada bude sve gotovo. Ono šta mi se svidilo na snimanju je kreativan rad i velika profesionalnost. Redatelj i njegovi pomoćnici su bili renomenirani stručnjaci, Argentinci. Direktor fotografije neko jako veliko ime u svitu filma. Međutim svi ljudi koji su bili tu na setu su bili jako profesionalni, od kuvara, konobara te sve do samog redatelja.

Čokolatita Amazonka je odradila svoj dio odlično. Redatelj je stavlja u prvi red isprid kamenere, očito da je skužija njenu fotogeničnost. U reklami je bilo konja, Mad Max auta i likova, rimskih legionara, Amazonki, vikinga, vojnika… ma svega živog. Snimanje je završilo. Otpješačili smo uzbrdo do busa po mraku. Sili i odmorili napokon. Nekako svi zadovoljni. Lipo iskustvo.

Jedino sa čim nisam bija zadovoljan su bili statisti. Nisan moga razumit njihovu neozbiljnost i uživljenost u isto vrime. Urlaju, galame, ne staju di im je rečeno da staju. Guraju se u prvi plan nepozvani. Bez obzira koliko oputa ih redatelj vrati na misto di ih on vidi, oni se kurvanjski naguraju u prvi plan. Kamera ih nemoguće privlači. Ne kužim tu potribu da budu viđeni. To laktarenje za sitno. Volija bi vidit šta je tim ljudima u glavi.

Zapantija san jednog lika koji je bija nenormalno odlučan i tvrdoglav za biti u prvom planu. Odjeven u muškarca srednjeg vika stalno je dolazija u prvi red isprid kamere. Stalno su ga udaljavali, ali se uvik vratija. Nešto sa glavon nije bilo u redu. Onda je počeja on razvrstavat statiste i govorit in šta da rade. Kad je bija upozoren smirija se točno sedamnaest sekundi. Na kraju je izaša isprid redatelja i počeja njemu objašnjavat da kako bi se vikinzi tribali ponašat, udarat po štitovima i urlat. Redatelj ga je smireno uadaljija i reka mu ka ne smi ići izvan scenarija. Kasnije je uzjaha konja i ludova okolo. Pomislija san kako je i u ovom poslu izrarito teško raditi jer radite sa ljudima.

Na putu nazad negdi u planini je bija neki zastoj. Iskoristija san to izaša iz busa, priskočija zid i poput ninje u tami ispraznija criva na zelenu livadu. Kamen je zaminija papir. Mora san ovo napravit jer mi je jedan hot dog kojeg san poija nakon snimanja loše pa na stomak (trbuh). Dokopa san se Bogote ponovo, umoran, ali zadovoljan kako san potrošija dan. Plaćen san bija tisuču kuna za svoju ulogu. Nije puno, ali mene veseli.