Ukleta šuma

Oko ponoć me mraz probudi, odmah skontan da je krov propustio. Okupalo me do pupka.

Da san zna prije nego san uša u nju ovaj podatak ko zna bi li se uopće uputija prema njoj. Navodno je puna indijanskih duhova.

Kiša je lila ka i u puno drugih marševa koje san prihoda kroz svoj ludi život. Nakrcan opremom za snimanje bija san zabrinut oću li je usput održat suvom. GoPro je otporan al su me zabrinjavali dron i mikrofon. Nema druge nego nastavit.

Priko plantaže kave san kliznija u džunglu. Vraćam se u nju nakon 20 godina. Jbt kako san star! Zadnji put san bija u ovom dilu svita prije dvadeset godina.

Gazin kroz blato i mnoge potoke koji su mi plesali oko nogu. Napreduje dok se nebo još više mračilo. Kada san pogleda u vodopad vidija san kako nema šanse da sa njim ponovin onu istu energiju od prije dvadeset godina. Prvo, doša san sam, a ne u društvu svoje bivše žene koju san jako volija. Tada smo se kupali u slapićima i jezercima na vrhu vodopada. Drpali se i uživali u radostima mladog bračnog para. Voda je tada bila smaragdno prozirna. Dan sunčan i topal, a nas dvoje zaljubljeni do ušiju.

Sada je rika karemel boje i toliko je jaka da se ne može prepješačiti na drugu bandu (stranu) rike. Bujica opasna i u brzom rastu. A ja mokar do mošnji i čangrizav. Sam san doša i nisan više zaljubljen u istu ženu, uf već masu vrimena… star san ka Metuzalem.

Kada san ustanovija da ništa od veranja po vodopadu odlučija san podignut kamp. Prvo krov pa hamok. Sve je bilo vlažno ali ništa osin mene mokro. Ponosan na svoje sklonište uz riku koja je pritila da se izlije iz uskog korita dočeka san sumrak i gleda dva zaljubljena tukana. Pomislin na svoju dragu koja je daleko od ove države. Tukani su odletili i ostavili ovog mokrog gusara da dočeka noć.

Došla je tiho i natirala me rano u krpe. Osamnaest sati, u tropima je to mrak. Šuškanje pljuska po ceradi je najbolja uspavanka. Oko ponoć me mraz probudi, odma skontan da je krov propustija. Okupalo me do pupka. Mokar i promrza pogledan oko sebe. Tmina.

Improvizacija, ninja cap cap, usika banbus i sa njim popravija krov. Ne pušta više ali ja san mokar i hamok je mokar. Nema druge nego stat na nogama ispod cerade do jutra. Nikad duža noć. U jednom trenutku strahoviti prasak iza mojih leđa iz tmine. Lom bambusa, ka da je eksplozivom raznesen. Mir, tišina a ninja u ruci. Pala mi na pamet neka beštija koja se probija kroz bambusovu šumu.

Smirin puls, više ništa nisan čuja. Upalin lampadinu (baterijska lampa) i krenem u kontrolu. Ništa naša nisan i vratin se ispod cerade i cupkan. Nekoliko dana nisan ni spava ni ija. Po danu istraživa po džungli, a po noći bdija jer se nisan moga ugrijat koliko san mokar bija. Prvi put da san si reka da san jebena beštija da mogu to izdržati. Naravno, kiša nije fermala (prestala) niti jednu minut svo to vrime. Kada san potpisa kapitulaciju i odšljapka do prvog sela.

Mokar i smežuran ispriča sam seljacima o prasku u bambusu odma su mi rekli da je ta šuma ukleta i da po njoj šetaju mrtvi. Uf, pomislin kako uvik nabasan na takve stvari.

Strava. Jeza. Bađun.