Samotnjak

…..naramak drva, vodeni bivol, baraka, močvara, prostirka, mriža za ribu, gotovo da ništa više nije ima…..

Inače obožavan hodat bos, nije me briga radi li se o pustinjskom salbunu (pijesku), prašumskom blatu ili prohladnim stinama. Tamo di nema leda, trnja ili govana ja hodam bos sa velikin guštom (zadovoljstvom). Nema mi veće sriće nego bosonog protrčati kroz mirisnu šumu, zagazit u planinski potok ili popet planinu bez ičega na stopalima. Volin to sve radit i gol golcat, ali sad o tome pričat kako mi kita zna zapet za grm i nije baš zanimljivo.
Uglavnom ovoga puta ne da mi nije palo na pamet hodat bos, nego bi to uradila samo budala. Nalazija san se u najšporkijem (najprljavijem) gradu na svitu. Kale (ulice) su prepune govana; ljudskih i životinjskih, škovaca (smeća), raznoraznih izlučevina i tekućina. Smrad leti arijon (zrakom) nevidljiv, ali jako osjetan. Konstantan smrad truleži, paljevine, smoga, znoja, prdaca i ko zna svega još. Užas za čulo mirisa, nikad se ne možete naviknuti na taj vonj. Lipljiv, pljesnjav, ustajal i konstantan.
Kad se približite moćnoj, svetoj, ali jako zagađenoj rici koja mirno teče kroz grad, ne možete uz nju uživat zbog tog smrada i pogleda na stalno kremiranje ljudskih leševa. Crne ruke i noge vire iz drvom siromašnih lomača. Najnormalnije u ovom gradu! Prvon prilikon san ga napustija i tražija misto di će bit čisto i di ću moći bos prošetat. Naiša san na deltu te rike, ali nikako se nije pročistila, naravno kad san iša nizvodno.

Uletija san u neko seoce nakon nekoliko dana. Ljudi su bili zatvoreni, smoreni siromaštvom, tako da se nisan zadržava. Ima san dosta vode kod sebe. Iako je bila kupovna, bila je sumnjive kvalitete. Čudan okus i miris za kupovnu vodu. Nisan ima bolje.
Nakon nekoliko sati hodanja po kiši koja je došla i otišla jako brzo, san naiša na usamljenu kolibu na rubu močvare. Jako izolirano misto bez susida. Naspreja san se repelantom protiv komaraca, jer nisan tija pokupit malariju ponovo. Izgledalo mi je kako niko ne živi u kolibi, kako je odavno napuštena i zaboravljena. Oprezan san uša u nju i oma prikontrolira ima li zmija.
Osim nekoliko glinenih posuda, prostirke na podu te malog ognjišta nisan vidija ništa drugo. Pogleda san u strop i skužija da ne propušta, jer je pod bija skroz suv (suh). U kutu prostorije je bilo nabacano granje, priša san ognjištu i položija dlanove iznad. Bilo je još malčice toplo. Pomislija san: ”Uh sranja, uša san nepozvan nekom u kuću, ka lopov!”

Odma san izaša, ali san zateka starca sa naramkom drva isprid sebe. Pogleda san ga u mutne, mrenaste oći i taman kad san krenija izustit ispriku, on mahne rukom i nasmije se. Jednozuba usta se razvukoše u prekrasan topli osmjeh. Nešto mi je reka, ali nisan ništa razumija. Zaustavija se i opet me pogleda, kao da mi je telepatski reka: ”Ne kužiš ti mene , a bome ni ja tebe, u redu, ne moramo razgovarat.”
Starac je bija sitan, tamnoput, bile kose, obrva i brade. Jako mršav sa žarko crvenom točkom na čelu. Ima je krupne oči blagog pogleda. Odjeven u bilu robu koja je pomalo gubila bilinu u bitci sa prašinom, blatom i vlagom. Ušli smo u kuću pokaza mi je di mogu odložit stvari. Sili smo na pod, a on je upalija vatru. Izaša je vanka i uskoro se vratija sa plastičnim kanisterom punim vode. Popili smo čaj šutke. Komunicirali smo očima. Izvuka san karimat i mrižu za komarce te se podvuka pod nju. Stari se nasmija na moju opremu i lega na svoju prostirku.
Hrka je ka prehlađeni kit, nisan baš dobro spava. Ujutro smo pojili mrvu ribe i po šaku riže. Popili čaj i ja san mu pantomimom objasnija da iden šetat, da ću ostavit stvari kod njega. Samo me potapša po kostima i ispratija van.
Bilo je oblačno, zagušljivo i nepodnošljivo vruće. Satima san hoda kroz močvaru, uživa promatrat veliki broj raznovrsih ptica močvarica. Tek kad je pada sumrak uspija san doći ponovo do starca. On je sidija uz vatru i gleda u nju. Kad san ušeta u kolibu samo me milo pogleda i nasmija mi se. Ponudija mi je čaj. Popija san ga na gladan stomak, sija uz vatru i hipnotiziran gleda u plamen. Vatra me smirivala i uskoro san se podvuka pod mrižu i zaspa
Ujutro san se počea pakirat i vidija da starac kopa u vodi do kolina. Došeta je do mene sa blatnjavin nogama. Motima me pita di san bija jućer (jedva san to skužija). Pokaza san mu rukon , a on se nasmije ka lud i pokaže prstom u zemlju pod našim nogama. Kaže, India. Onda pokaže di san bija i kaže, Bangladeš

Nisan ima pojma da san tako blizu granice bija, i da san zapravo prošeta u Bangladeš, granice koja nije bila vidljiva, koju svako može prići ne znajući da ulazi ili izlazi iz jedne zemlje u drugu. Nisan ni ja ima pojma, niti iman dan danas. To mi nije niti bitno koliko mi je bitno da san proveja dva dana i dvi noći sa domaćinom, a da pritom uopće nismo govorili.
Kad san mu ponudija novac za ta dva dana gostoprimstva, samo mi se opet nasmija i gurnija mi ruke sa novcem natrag. Nijemo mi je reka: ”Meni od tih papira odi nema koristi, zadrži to, tebi će više tribat!” Potapša me po leđima i uputija u suprotnom smjeru od Bangladeša. Kasnije san nabasa na neke ljude u selu koji su znali engleski i ispalo je da san stvarno bija u Bangladešu, ali da je bolje da san se vratija, jer tamo zbilja nema ništa za vidit. Meni nebitno, močvara ka močvara, meni je u glavi samo osta urizan, nesebičan samotnjak blagih krupnih očiju.