Sam u pustinji

…..osluškiva san šapate duhova prošlosti, dovikivanje anunakija, smijeh životinja, noć je sve samo ne tišina…..

Miriše na kišu. Kako? Odi deboto ( skoro ) nikad ne pada kiša. Nije valjda da će baš večeras pljusnit. Draže bi mi bilo da je uranila malo, dok san na plus miljun baulja po ovom kraju. Sidnen na suvu ispucalu zemlju i pogledan u nebo. Razasute zvizde su se tiskale ka da in svemir nije dovoljno velik. Ljubomorni oblaci su ih pokušavali zaklonit, ali njih je bilo premalo u odnosu na zvizde koje su vične i koje uvik sjaje. Naravno kada to žele. Gol golcat, ka od majke rođen sidin na crvenoj zemlji, oh da znam da je crvena iako je sada tamna ka i sve oko mene, ka i ja sam. Kako je lipo bit u tami, ne može postojat rasizan ili bilo kakva diskriminacija. Svi smo isti, škorpion, čegrtuša ili ja. Svi smo crni, nevidljivi i jednako važni, nevažni na ovoj lipoj planeti koja svakodnevno slini, stenje i pati.

Zasvrbi me dlakava guzica, promeškoljin se malo, počešen po tvrdoj koži pa nastavin buljit u nebo. Vitar udara u krošnju nekog suvog i trnovitog stabla koje mazi, dodiruje pa udara bodljikavi kaktus veličine stabla. Zvuk je poput igre šaka dva duha na drvenoj ploči. Možda se i radi o duhovima, ko san ja da bi moga tvrdit bilo šta sa sigurnošću. Maleni sisavac u negostoljubljivom okruženju. Ubod škorpiona ili ugriz tropske čegrtuše bi me bacija u zaborav jako brzo. Kažu nosiš lava u srcu, kažu nosiš jaguara u duši, bome danas u ovoj pustinji san samo čutija gnua ili devu u tilu i mozgu svom. Stavija san se na test hodati odi di nije ljudima hodati. Štedija san vodu, nisan ima pojma koliko će mi tribat. Slabašan vitar mi je sušija znoj, stalno je puva. Sunce koje ka da je stalno u zenitu nije imalo ni mrvicu milosti. Potražiti sjenu je bilo jako teško. Ova kržljava stabalca nisu imala gustu krošnju, a uspravni kaktusi su samo bacali tamne linije na uskuvani pod.

Nikakve koristi od toga. Dan prije san pratija suvo korito neke drevne rike. Oko mene su se uzdizali kolosi prošlosti. Velike prirodne statue nekih zaboravljenih Anunakija. Nisu imali usta, ali jasno san ih čuja kako mi govore koliko san sitan u toj igri beskonačnosti. Među granama san uočija nekoliko velikih tica. Nisu se pretjerano bojale, moga san ih pogodit stinon, ali zašto ubit životinju ako sam u njenom teritoriju. Pa nisan ja Medo sa nekog mainstream televizijskog kanala pa ću ubit nedužne da bi pokaza ljudima koji neće nikad zagazit u ovakvo okruženje, kako ubit, ispeći i pojest. Ne, moja filozofija je nešto sasvim drugačije.

Izvuka san blavora i iša se popišat, uf zapeklo me koliko san slan iznutra, a mokraća je bila jako žuta. Moran više piti, ali odi se ne može naći voda na svakom koraku. Štedi Bađune Lave, budi poput deve. Izdrži. Došeta san noći u naručje, ogrnija se vojnom ceradom i utonija u oprezne snove. Lako moguće je bilo da me probudi ugriz kojota, zmije ili ubod škorpiona. Umor je učinija svoje i uskoro san bija u laalaa zemlji. Hoda san nekoliko dana, vadija san trnje iz stopala, spava svaku noć na drugom mistu dok san napredova prema udaljenim plavičastim planinama.

Podignen se sa poda, upalin čeonu lampadinu ( baterijska lampa ) i krenem tražiti čegrtuše i škorpione. Onako gol, rekli bi normalni da san lud sto posto. Možda i jesan, ali ne bi se složija. Samo san slobodan, opušten, donekle spojen sa prirodon i daleko od Babilona koji proždire svit koji nikako da udahne. Nisan ima sriću pronaći tražene životinje. Okreča san kamenje, zavlačija se u rupe, ali ništa. Sriča za njih pronaći me zaobišla ovaj put, ali sritan san šta san živ. Uvalin se u svoju ceradu pogledan bose noge. Gurnen suhu slinu kroz grlo pa je ispljunem u prašinu. Da, zaboravija san naglasiti da hodam bos. Teško je, ali tija san vidit jeli moguće. Oh da, moguće je.