Izgubljen u džungli

….naslonjen na glatko deblo, okupan u friški znoj, sklopija san oči i smirija disanje. Sve je bilo prepuno života oko mene, u vlažnoj zemlji, na granama, u vodi, sve je šaptalo, govorilo, smijalo se, režalo…..

Već danima san udisa ustajalu, vlažnu ariju (zrak), znoija san se ka konj u galopu. Umor je bija prisutan, al san ga kontrolira da me ne baci na pod, da me ne zgazi i dokrajči. Zadnju noć san spava ma stablu, napravija san ležaj od savijenih grana u stilu oranguntana. Ispa je relativno dobar, ali kad bi reka da je bilo ugodno spavat to bi bila laž ravno onoj od političara u predizbornoj kampanji. Nakon dosta namištanja uspija san nekako zaspat u fetus položaju sa ispruženom livom rukom na koju san naslonija glavu.
Ujutro kad san se probudija svatija san da ne osjećan tu ruku, da je utrnjena ka grana. Pokuša san pomaknit prste, ali bez ikakvog uspjeha. Pridiga san se u laganoj zabrinutosti. Desnom rukom san se protrlja po licu i tek onda skužija da mi je cila ruka crna ka katran. Panika, drvena crna ruka, a ja u srid džungle. Jbt šta sad?
Krenem protrljat ruku, kad na moj dodir ta crna pitura (boja) poleti u zrak. Raspršila se u sitnim česticama svugdi oko mene, prvo šta san pomislija kako haluciniram, ali uskoro san se uvjerija da nisam. Pitura u biti i nije bila pitura nego miljun sitnih crnih mušica koje su mi gusto natiskane nešto radile na ruci. Prolazeći priko kože vidija san da su me na miljun i devetsto šezdeset osam mista ubole.
Ruka više nije bila crna, ali je bila roza. Trlja san ruku i polako mi se vratija osjet u nju. Olakšanje, uf, sad se samo nadam da me nisu zarazile sa kakvom tropskom gubom. Spustija san se na pod, provjerija sadržaj naprtnjače i nastavija put. Blato do gležnjeva, gusta vegetacija i osjećaj klaustrofobije, jer se nebo nije vidilo
Nailazija san na pauke velike ka dlan. Baršunasta kopljoglavka od dva metra se sklonila ispod jednog trulog debla kad je osjetila moju vibraciju i udarce mačete. Zaobiša san to deblo u širokom luku. Uskoro nakon nekoliko sati san doša na rub rike.

Uzvera san se na jednu stinu i izviđa. Voda je bila mirna, skoro stajaćica, maslinasto zelene, guste boje. Druga banda (strana) obale je bila ka i ova na kojom sam bija. Vertikalni zeleni zid zarasta u lijane i puzavce. Iza zida san snimija veliku sivu stinu obraslu u prašumu. Tamo san želija doći i popet se na nju. Tribalo je samo priplivat ovih tridesetak metara isprid mene.
Nakon dobrog izviđanja i uvjeravanja samog sebe da nema krokodila, ili kajmana u blizini, san se spustija na mokri pod i sta radit omanji raft za moj ruksak. Usika san nekoliko grana i uveza ih sa tankim lijanama. Pluta je dobro i dovoljno za lagane stvari koje san ima. Skinija san se skroz gol i tiho zapliva kroz mutnu vodu gurajući splav ispred sebe. Došlo mi je popišat se, ali nisan to tija napravit da mi ne uđe jedna zajebana uska ribica u kitu. Nisan bija siguran ima li ih u ovim vodama, ali svejedno nisan tija riskirat. Riba privučena urinom uđe u mokraćni kanal, raširi bodlje i bez operacije je nemoguće izvadit. Uf, jadan moj bimbač, ne želin mu to priuštit.
Dokopa san se kraja i iznenadija se koliko me korenat odvuka nizvodno. U plićaku san se dodatno opra u nadi da ću nekolikodnevnu rafu i skorene slojeve znojnog smrada uspit saprat sa sebe. Bez šampona teško, ali kome triba šampon u ovim uvjetima. Čizme i bičve (čarape) su ostale suve, a to mi je bilo najbitnije za nastavak puta. Ponovo spreman za hodnju, odredija san smjer i zakoračija. Do podnožja vertikalnog brda san doša tek nakon par sati, bilo je dalje nego šta je izgledalo. Konfiguracija terena nije olakšavala niti malo.

U samom podnožju san se osjeća jadan, istrošen i premoren. Gleda san kako se popet i ustanovija da je jedini način preko debelih lijana koje su visile sa prirodnog zida. Ka udavi su se spuštale sa mokrih zelenilom obraslih stina. Zgrabija san onu koja mi je najbolje prijanjala u dlan i koja bi mogla izdržat moju težinu.
Zbog orijentacije, a ne dodatnog adrenalina san se tija uzverat na stinu, da odredim di san i u kojem smjeru dalje. Bija san gladan žedan i slab. Izgrižen po rukama i nogama jako sritan, ali grintav. Počeja san se verat i kad san se popeja na nekih dvadesetak metara san osjetija da mi je stisak slab i da su mi ruke onemoćale i kisele. Snage za povratak nisan ima, snage za držanje nisan ima, skok bi značija lomljenje kostiju, a možda i prelazak u novi svit. Kriva procjena sto posto.
Znoj se cidija sa mene i kapa na udaljeno tlo ispod mojih nogu. Jedina opcija je bila stisnit zube i popet se do vrha. Ostalo je još duplo više. Jedva san nastavija uz bolove u rukama i leđima. Nakon par metara san ugleda maleni prirodni balkonić, dovoljno širok da mi guzičetina stane na njega. Uh, uvalija san se tu i odmorija, napokon se krv vratila u ruke, a zrak u pluća. Na koncu san se popeja do vrha i pogleda iznad krošnji. Nisan vidija nikakav put, nikakvu čistinu prema kojoj bi se triba uputit. Jednostavno, samo surovo, zeleno more krošnji.

Iako sjeban, bija san sritan šta ne vidin ama baš nikakve tragove civilizacije. Zabrinut da, lud da, spreman na sve, oh da! Nakon dobrog odmora san se nastavija verati uz lijane. Na nekih pedesetak metara od poda san doša do kosog ruba. Pribacija san se priko njega i popeja se još nekih desetak metara po kosoj i skliskoj nizbrdici.
Napokon san se naslonija na deblo, znoj se cidija niz mene. Sve sitne ranice su me pekle, ona ruka se skroz oporavila. Sluša san disanje prašume i reka sam sebi. Malodušan čovik nema šta tražiti na ovakvom mistu. Na onoj lijani, da me ulovila malodušnost bija bi se sunovratija na pod. Kad je najteže u životu ne smi se očajavat. Imaš li dobar razlog za ostat u ovoj dimenziji, bori se, jer uvik možeš više nego ti se čini u tom trenutku!
Osvrnija san se oko sebe, popija gutljaj dva vode nastavija probijajući se kroz zelene zube majke prirode