….smaragdi su me pustili u zagrljaj tirkiza….. Jedan put (u biti više puta, puno puta ) me je progutala džungla. Izgubija san se. Nisan ništa moga vidit nego zelene zidove oko sebe i di koju zraku sa neba sta bi se probila između lišća. Proša je dan i još uvik nisan ima pojma kako izaći […]
….smaragdi su me pustili u zagrljaj tirkiza…..
Jedan put (u biti više puta, puno puta ) me je progutala džungla. Izgubija san se. Nisan ništa moga vidit nego zelene zidove oko sebe i di koju zraku sa neba sta bi se probila između lišća. Proša je dan i još uvik nisan ima pojma kako izaći iz šumetine. Popeja san se na stablo i spava na grani. Poput orangutana san si napravija neudoban krevet. Zapalija san vatru , maleni plamičak uz sebe, dim je tira krvopije od mene, ali ne bas učinkovito.
Drugi dan san nastavija tražit izlaz, kiša je lila ka iz kabla. Opet nisan naša ništa i opet je došla noć. Po kozna koji put u životu san ponovo spava na grani mokar i prozeba. Krov od lišća koji san improvizira poviše sebe je propušta dovoljno da me drži budnim. Komarci i muhe su se gostile sa mojom krvlju. Treći dan ponovo potraga. Tropska kiša i dalje tušira šumu i mene. Naiša san na vodopad, razveselija me. Dodirnija me nježno ka žena koja voli. Okupa san se ispod njega, bija je prekrasan. Impozantan, a skriven u gustoj vegetaciji.
Pratija san tok te rike (rijeke), patija, izranjava se, izudara po skliskim stinama, putem skuplja pijavice koje su se kačile po meni ka krpelji na pasa. Ponovo je pa mrak, sad san se već zabrinija, hrana i voda su bili pri kraju, upaljač uništen, a vlaga nije dozvoljavala zapaliti ništa na stari način. Ona sranja po televiziji o paljenju vatre na tradicionalan način je totalna prevara, bar u vlažnim tropima. Virujte mi da ni sa upaljačem nije lako, a kamoli sa trljanjem. Zbog tolike vlage, stopala i dlanovi su mi bili boje utopljenih mrtvaca. Koža se počela gulit. Opet san spava na grani, opet nisan spava ništa. Ujutro san se osjeća jadno, kiša nije prestajala, a ona rika je postala bujica. Pomislija san kako se ovaj put neću izvući. Pomirija se sa tim i na trenutak bija sritan, pa bar ću krepat ka beštija u lipoj prirodi. Nastavija san šetat uz bujicu, kiša je stala, a šuma se otvorila isprid mene. Izaša san na plažu crnog salbuna ( pijeska ), a sunce je zapržilo po meni. Morski valovi isprid očiju, kako san se dobro osjeća odjednom. Sritan, spašen. Hmmmm nakon početne euforije osvrnem se i vidim da san još uvik nigdi. Pas jarac, je lipo ali di sad? Na ušću rike nisan se moga orjentirat sa koje strane je bilo nešto naseljeno, nisan ima pojma o kojoj se rici radi. Ako odem prema zapadu moran je priplivat iako znan da odi ima i morskih pasa bikova koji vole ulaziti u rike, a ima i krokodila. Na istok se pruža pogleda na kilometarsku plažu, al na njenom kraju je ponovo vertikalna prašuma i nije izgledalo ka neki krajobraz di bi moglo bit nešto civilizacije. Pripliva san riku, ima sriču ništa me nije pojilo. kad san doša iza kantuna (ugao) vidija san da san se možda i zajeba, ali preplivavanje nazad nije bilo opcija. Umoran i gladan, žedan i izranjavan nisan se tija ponovo izlagat riziku da me pojide pas ili krok.
Nastavija san šetat priko prekrasne plaže. Nisan napravija puno, možda desetak kilometara, al noge su mi otežale i triba mi je odmor. Hmm trenutna pozicija je bila lipa, rajski lipa i odlučija san se skrasit tu. Prvo šta san napravija, podveza san noge kako se mogu lakše uzverat na palmu i načupat kokosovih oraha. Gruba lijana oko gležnjeva i tabana i već nakon nekoliko momenata san bija među zelenin granama na nekih 20ak metara. Skinija san ih cili grozd, možda dvadesetak. Popija nekoliko i poija jednog. Čutija san kako mi se energija vraća u tilo, tribalo je napravit sklonište, noć brzo pada u tropima. Materijala za sklonište je bilo u izobilju ka i pješčanih muha koje su me živog požderale. Toliko san bija iziritiran tim gnjavatorima i njihovim konstantnim ugrizima da san sve bacija u pizdu materinu i uletija u more. Dok san se smiriva u plićaku vidija san da ima ribe, lipih bokuna ( komada ) koji tu i tamo nalete. Pogleda san nebo i vidija da je vedro sa di kojim pupastim oblakom. Odluka je pala, prvo hrana pa sklonište. Usika san ravnu tanku granu od nje napravija lipe osti. Ribolov u plićaku je počea. Nakon po ure promašaja napokon san nabija ribu na osti, ribetinu. Dan danas neman pojma koju vrstu san roknija, ali izgledala je jestivo i bila je. Oko kilo ipo, lip bokun. Sritan ka malo dite san izaša na plažu, očistija ribu, vratija iznutrice u more i krenija tražit potpalu. Dobro gorivi materijal. Nakon nekoliko trenutaka već san bija spreman za tradicionalno započimanje vatre. Ovo je bila frustracija dana. Pošto je nedavno padala kiša nije bilo baš velikih izgleda za uspjehom. Trljanje i trenje satima. Ižulja san ruke, odustaja nekoliko puta pa se vraća. Na koncu kad san bija cili prikriven znojem i kad je dan već bija sprerman za spavanje san dobija mrvu žerave. Stavija san sitni žar u suva vlakna iz unutrašnjosti kokosove ovojnice ( Jedva , jedva nakon masu vrimena i to jer san na plaži uspija naći suvo drvo ) Puha lagano, dim se pojačava i na koncu san dobija plamičak. Spustija ga na pržinu ( pijesak isto kao i salbun ) i dodava listove palme pa grančice sve dok nisan dobija pravu vatru. Uf tek onda san se moga opustit malo…….
Vatra je ojačala, ribu san umota u zelene vlažne listove i stavija direktno na plamen. Zacvrčala je, a potom i zamirisala. Malo joj je tribalo da se ispeće. Onako uparena u svoje sokove je bila prava poslastica. Noć je pala i bilo je kasno za gradnju skloništa. Riskirat ću! Pomislija san. vedro je, vide se zvizde, valjda neće iako su tropi varljivi. Osta san blizu vatre i u nekom zombi polusnu boravija. Svako malo bi se prenija ,šta je bilo dobro, jer san onda moga spasit vatru i stvarat dim koji je tira komarce. Iako da buden iskren nije to baš pomagalo, više psihički nego stvarno, jerbo san ujutro bija prekriven njihovim ubodima. Zaspa san i probudija se mokar ka more, pljusak me prenija iz sna, ogromna gusta tropska kišurina. Volin ju i zbog toga san se dobro osjeća, al kad san nakon par minuti euforije skužija da mi je vatra skroz ugašena uvatila me tuga. Osta san na trenutak i njemo buljija u crni ugljen, onda san se trga, ma ko ga jebe, kiša je prekrasna i iden uživat u njoj. Otrča san do stabala i od lišča napravija piriju (lijevak). Naguta san se ladne kisšice…u kako je dobra bila. Počelo je svitat i uvatija san se plesat po kiši ka ludjak. Plešite što više kroz život, to vam je moj savjet. Nije bitno sami ili u društvu, samo plešite. Sve san brige zaboravija i bija jako sritan sa cilim tim doživljajem. Pas jarac pa ja san u tropima, kiša me pere, more me hrani. Živin slobodan bez kravata i političara, ja san u ZION-u. Dan se probudija, tribalo je donit odluku šta dalje. Pomislija san, pa koji kurac mi se žuri, nisan gladan, nisan žedan,nije mi zima i još me nisu kukci cilog popili, ma ostat ću ja još odi na ovoj plaži!
