Afrika: Ljudi koji hodaju savanama prihvaćaju me kao jednog od njih

Ujutro me kolega probudija blagin kucanjen po limenoj stijenci: “Simba, Simba!” Bilo je rano. Sunce je tek dodirivalo vrhove akacija. “Dođi Simba, prati me!” Hodali smo uz limenu kuhinju, pita san se šta se događa dok san brisa slane oči.

Ispod trnovitog stabla akacije vrtija san se na improviziranom ležaju unutar limenog šatora. Vrućina zajedno sa svađom između lavova i hijena mi nikako nije olakšavala utonit u potreban san. Lavlja rika protiv pomahnitalog smijanja hijena. Sigurno su se pohvatali oko neke strvine. Uvik se kraju (svađaju) oko toga. Bija san prekriven u lipljivi znoj. Bez zraka zarobljen u svom smradu između limenih zidova.

Uvjeti za samničara osuđenog na đoživotni zatvor. Ipak ja san odi bija dobrovoljno. Podiga san torzo i sluša tu borbu ponosnih i veličanstveni protiv kukavnih i podlih. Nažalost, omjer je nepravedan kao i kod ljudi. Uvik je puno više podlih kukavica.

Uzmen lampadinu (baterijska svjetiljka) i krenem otvarati vrata. Oprezno san provirija nosom pa okom, uvjerija se kako me neka velika mačka ne čeka u zasjedi. Izaša san na svjež zrak, topao ali ne vruć ka onaj u šatoru. Nebo je bilo krcato zvijezdama. Nešto prekrasno šta se iz gradova više ne može vidit.

Pogledan po kampu, nema beštija. A kolege rangeri odavno spavaju. Primaknem se vatri na sredini logora, samo crvena žeravica i dim. Krenem u bush, super oprezan san tija vidit taj obračun pasa i mačaka. Šuljam se nekih stotinjak metara i naletin na slona koji je bija okrenut leđima.

DOFU mi prođe kroz misli. Ne znam zašto san pomislija na swahili rič za slona u ovom trenutku. Mozak je čudan organ. Radi kako ga volja. Uzmem ovo kao upozorenje i vratin se u svoju vruću limenku. Naravno da više nisan moga zaspat iako su se pasi i mačke smirili.

Pomislin kako su Belgijanci, Francuzi, Englezi i portugalci opljačkali Afriku. Kako je bilac doša, porobija i opljačka Crni kontinent. Kako dan danas to besramno radi. Gradi svoja carstva stabilizira ekonomiju svoje zemlje od pljačke i uništavanja kompletnih kultura i krajolika.

Stegne mi se oko srca na pomisao crnih ljudi u belgijskim ZOO vrtovima. U kavezima poput životinja. Pa opet ovi plemenski ljudi koji sa mnom hodaju savanama mene prihvaćaju ka jednog od njih. Simba Muzungu me zovu, Bijeli lav. Ljudi velikih srca koji su me naučili mnogočemu tako i da se ne isplati mrziti nikoga. Da san na njihovom mistu ko zna bili moga prihvatit bilca u svojim redovima. Nekad možda i ne bi, ali nakon njihove ljubavi definitivno bi. Ta ljubav u mojin mislima me smirila i uskoro je san doša.

Ujutro me kolega probudija blagin kucanjen po limenoj stijenci: “Simba, Simba!” Bilo je rano. Sunce je tek dodirivalo vrhove akacija. “Dođi Simba, prati me!” Hodali smo uz limenu kuhinju, pita san se šta se događa dok san brisa slane oči. Trenutak posli kompa se okrene prema meni i kaže: “Asante sana rafiki., fala lipa prijatelju!”

Pogledan u rangere postrojene u nekoliko redova. Svi moji učenici iz raznih kampova zajedno na jednom mistu. Jedan zapiva, a ostali ponove dubokim crnačkim glasovima. Naježin se sada dok ovo pišem isto ka i onda kada su ti glasovi udarili u moje srce. Progutam knedlu i rastvorin usta ka riba na suvon. Pisma je bila duga i prekrasna. Najlipša pisma u mom životu!

Zamislite pedesetak dubokih afričkih glasova u ritmu i melodičnosti. Orilo se savanom! Svahili iz tih moćnih grla.

Skužim u par puta da izgovaraju Simba Muzungu i pitan o čemu plivaju. Kompa koji im se posli pridružija u plivanju kaže: “Pisma je o tebi i za tebe. Sve šta si pokaza odi oni sada plivaju. O tvojoj blagoj naravi, velikom srcu, lavljoj hrabrosti, ljubavi za njih i životinje, o svemu rafiki…”

Zanjemija san. Pomislin na proklete Engleze i Belgijance i pitam se zar njima ovo ne bi bilo dovoljno. Ovakva plaća je vridnija od bilo čega drugog.

Nasmijan san uletija u crnu masu i piva i plesa sa njima. To je bija ZION!